? Радост, срећа, здравље: 1. Унутрашњи мир. 2. Добијање задовољства од помагања и подршке другима. Везе. 12R.tv❌✅ Желим вама, себи и другима да на крају следеће године свако од нас каже: „2022. је била најбоља година мог живота ??“. Marcin Ellwart
Срећа
ментално или емоционално стање благостања које карактеришу угодне емоције
Срећа (или радост) јест субјективно стање задовољства животном ситуацијом,[1] повезано са осећајем испуњености и уживања.[2] Појам среће је био нашироко проучаван и објашњаван кроз читаву људску историју, што осликава универзални значај који људи придају срећи. Многи етичари су срећу сматрали највећим добром и циљем људског понашања. Такође се користи у контексту животног задовољства, субјективног благостања, еудаимоније, процвата и благостања.[3][4]
У стања која су блиско повезана са срећом укључени су здравље, богатство, уживање у животу, сигурност, задовољство и љубав. У стања супротна срећи укључени су патња, туга, стрепња, брига и бол. Срећа се често повезује са присуством повољних услова као што су породични живот испуњен љубављу и економска стабилност. Неповољни услови, као што су увредљиве и понижавајуће личне везе, губитак запослења и конфликти, смањују изгледе за личну срећу. Међутим, многи мислиоци сматрају да срећа умногоме зависи од става који човек заузме у таквим, неповољним, условима.
Премда идеал среће садржи тежњу за бесконачним трајањем, насупрот несрећи која захтева пролазност, срећа се у стварном животу углавном јавља на тренутке, а трајније као пројекција у будућност (у виду наде) или у прошлост (подсећање на драге успомене). Штавише, неки психолози и филозофи тврде да »среће уопште нема садашњости«, јер је човек спознаје тек на рушевинама пропале среће.[1]
Wikipedia.org:
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0
Масловљева хијерархија потреба
Масловљева хијерархија људских потреба се састоји од пет група потреба а то су, од најниже до највише, физиолошке потребе, потребе за сигурношћу, потребе за припадношћу, потреба за уважавањем, и потреба за самоостварењем. Обично се приказује у виду пирамиде подељене на пет нивоа, где свака група представља по један ниво. Физиолошке потребе су: потреба за храном, водом, ваздухом, сном, сексом; потребе за сигурношћу: неугроженост живота, сталан посао, сигурност породице, здравља, имовине; потребе за припадношћу: пријатељство, породица, сексуална интимност; потреба за уважавањем: самопоштовање, успех, поштовање других, признања својих успеха; и потреба за самоостварењем: моралност, креативност, спонтаност, решавање проблема, мањак предрасуда, прихватање чињеница.
Четири нижа нивоа (физиолошке потребе, сигурност, припадност и поштовање) су груписани као потребе недостатка, које се везују за физичке потребе. Задовољење ових потреба помаже особи да расте и развија се као људско биће. За разлику од њих које се морају задовољити, потребе раста (самоостварење) се стално развијају. Основна претпоставка је да се више потребе из ове хијерархије појављују тек након што су задовољене, већином или потпуно, све потребе нижег нивоа.
Такође, када се једна потреба задовољи, опада значај њене мотивационе улоге, међутим, када се нека потреба задовољи, друга брзо заузима њено место, тако да људи увек теже да задовоље неку потребу. Уколико те потребе недостатка нису задовољене, особа ће се развити у, физички и психички, нездраву особу.
Маслов ју је своју теорију први пут изнео у чланку Теорија људске мотивације (A Theory of Human Motivation), 1943. године. За пример је узео угледне људе као што су Алберт Ајнштајн, Џејн Адамс, Елеонора Рузвелт и Фредерик Адамс, а не ментално оболеле или неуротичне особе, истичући да „студија сакатих, заосталих, незрелих и нездравих примера може да произведе само сакату психологију и сакату филозофију“. (Motivation and Personality, 1987.)
Здравље
Здравље је ниво функционалне и метаболичке ефикасности живог организма. Код људи то је способност индивидуа или заједница да се адаптирају и владају собом приликом суочавања са физичким, менталним, психолошким и друштвеним променама у свом окружењу.[1] Светска здравствена организација (СЗО) дефинише здравље у његовом најширем смислу и својој конституцији из 1948. године као „стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести или слабости”.[2][3] Ова дефиниција је била предмет контроверзе, посебно због њеног недостатка оперативних вредности, двосмислености у развоју кохезивних здравствених стратегија и због проблема насталог коришћењем речи „комплетан”.[4][5][6] Друге дефиниције су биле предложене, међу којима је недавна дефиниција која повезује здравље и личну сатисфакцију.[7][8] Класификациони системи као што је СЗО фамилија међународних класификација, обухватају међународну класификацију функционисања, неспособности и здравља (ICF) и међународну класификацију болести (ICD), и они се обично користе за дефинисање и мерење компоненти здравља.
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5
Независност
Независност је стање нације, земље или државе у коме њени становнивници, или неки њихов дио, врше самоуправу, а обично и суверенитет, над територијом. Супротност од независности је статус зависне територије.
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82
Српски језик
стандардизовани варијетет српскохрватског језика
Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.
Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи.[13] Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.[13]
За српски језик је карактеристична двоазбучност: српска ћирилица (темељно, приоритетно српско писмо, тзв. српска духовна вертикала) и српска латиница (у смислу: писмо које Срби због прошлости и због садашњости треба да знају, при чему су реформатори те латинице били и Вук Караџић и Ђура Даничић).
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA